Гарсија, замишљена: „Да ли је заиста разумно гурати своја тела до те мере?“

Каролин Гарсија није виђена на тениском терену од 21. марта и њеног пораза од Иге Свјонтек у Мајамију. Повређена у рамену, Францускиња је била приморана да одустане од турнира у Риму.

На свом X налогу, желела је да подели дубоку рефлексију о спорту на високом нивоу и повредама које он може изазвати.

„‘Да ти је заиста стало, играла би и упркос болу’. Неко ми је то рекао пре неколико недеља, након што сам објаснила да нисам спремна да играм.

Ово није напад на ту особу, већ размишљање о ставу у који смо усађени веома рано као спортисти: као да је играње повређен доказ части или неопходност.

Немојте ме погрешно разумети — величина захтева жртве. Бол, непријатност, борба су део пута ка изврсности. Али постоји граница коју морамо научити да препознамо и поштујемо.

Недавно сам се готово у потпуности ослањала на антиинфламаторне лекове да бих успела да контролишем бол у рамену. Без њих, било је неподношљиво. Последњих месеци примала сам инјекције кортикостероида, терапије плазмом и друге третмане, само да бих могла да наставим да се такмичим.

Не делим ово да бих изазвала сажаљење, нити да бих доказала да сам јака. Можда је чак супротно. Постављам себи питање: да ли је заиста разумно гурати своја тела до те мере?

Да ли је бол свакодневни живот са четрдесет година — као последица година гурања граница — заиста вредно слављења? Или смо зашли предалеко, заједно, у нашем односу према спорту?

Зарађивати за живот као спортиста је невероватна привилегија, и дубоко сам захвална на томе. Али терати своје тело преко граница само да би остао у игри?

Можда та граница никада не треба да буде пређена. Можда многе победе које друштво слави... нису толико вредне.“