2
Тенис
1
Predictions game
Community
Коментар
Дели
Follow us

Формирање будућих шампиона: фокус на пад француског јавног модела пред приватним академијама

Док се федерације муче да се реосмисле, приватне академије преузимају таленте… али и породице које могу да уложе десетине хиљада евра годишње. Систем све ефикаснији, али и све неједнакији.
Формирање будућих шампиона: фокус на пад француског јавног модела пред приватним академијама
© AFP
Arthur Millot
le 06/12/2025 à 13h10
1 min to read

Француска је дуго представљала један од последњих бастиона јавног модела школовања у светском тенису.

Структурисан, централизован систем, осмишљен да открива, обликује и прати таленте у земљи од првих удараца до највишег нивоа.

Publicité

Али како се спорт глобализовао, наметнуо се други модел – онај приватних академија, рођених у Сједињеним Државама, а потом извезених у Европу па на Блиски исток – као привилегована опција за све већи број младих играча.

Француски модел: 50 година тензија између федерације, академија и породица

Овај досије нуди анализу специфичне еволуције француског система, стављајући је у глобални контекст.

Јер Француска, са својим снажним федералним наслеђем, нуди јединствен терен за посматрање: земљу у којој се тренинг елите готово никада није препуштао приватном сектору, све док се пејзаж није из корена променио.

Разумети ову трансформацију значи испричати педесет година тензија између јавних институција, приватних актера и породица у потрази за перформансом.

1960–1970: На зачетку федералног модела, држава гради кичму система

https://cdn1.tennistemple.com/3/340/1765025896290.webp
© AFP

Крајем шездесетих година, Француска још увек тражи свој пут у области спортске формације. Земљу обележава идеја да држава мора да организује, финансира и усклади приступ врхунском спорту.

ФФТ се уклапа у тај општи покрет, по угледу на друге француске федерације, покретањем првих структуираних националних кампова и пилот-центара.

Ови, још увек елементарни, центри окупљају младе наде око тренера које именује федерација, понекад са импровизованим интернатима у оквиру партнерских клубова.

Подсетимо да у то време ИНСЕП, који ће постати један од стубова формације француске елите, још не постоји у свом модерном облику. Званично ће бити основан тек 1975. године. До тада, модел остаје фрагментован, без правог централизованог кампуса.

Ипак, учвршћује се једна снажна идеја: формација мора бити јавна, национална и вертикално организована. У тој логици, федерација постаје неизбежна етапа за сваку амбицију.

1970–1980: Амерички талас и рађање приватног контрамодела

У истом периоду, са друге стране Атлантика, почиње да се обликује мала тиха револуција.

У Сједињеним Државама појављују се прве приватне тениске академије, плод иницијативе тренера-предузетника који желе да се ослободе јавних структура.

Најемблематичнија међу њима основана је 1978. у Брејдентону, на Флориди: академија Ника Болетијерија, која ће касније постати ИМГ Академија.

Болетијери (1931–2022), легендарни амерички тренер, уводи потпуни раскид са европским федералним моделом.

Интензивни тренинзи, стална конкуренција, индивидуализовано праћење, присуство разноврсних стручњака за припрему… и до тада невиђена употреба „сторићелинга“ око младих играча. Ова „лабораторија“ жели да буде предузеће пре него спортска институција.

У Европи се овај модел у почетку доживљава као егзотична радозналост, готово америчка фантазија. Ипак, он отвара потпуно нов парадигму: приватну, комерцијалну, међународну формацију, слободну у свом педагошком избору.

1980–1990: Златно доба европског федералног модела

https://cdn1.tennistemple.com/3/340/1765025493355.webp
© AFP

Док Болетијери стиче све већу видљивост, Европа, а нарочито Француска, учвршћује сопствени модел. Осамдесете године обележавају веома повољан период за федералне центре.

Развијају се специјализоване структуре: „поли Франс“, „поли Еспоар“, регионални центри, и, наравно, ИНСЕП, који брзо постаје симбол јавне спортске изврсности.

Остварени успеси потврђују методу. Неколико великих француских играча, попут Јаника Ноа, Анрија Леконта и Гија Форжеа, развијају се у федералном окружењу, иако неки свој пут делимично настављају ван строгог оквира ФФТ.

Доминирајући дискурс је јасан: врхунски француски играч рађа се и изграђује у федералном систему. У том тренутку, америчке академије, ма колико фасцинантне, остају далеки свет.

1990–2000: Глобализација помера границе и отвара врата академијама

https://cdn1.tennistemple.com/3/340/1765025692205.webp
© AFP

Деведесете године су деценија глобализације тениса. Путовања се интензивирају, јуниорски турови постају међународни, а породице почињу да упоређују методе формације различитих земаља.

Сједињене Државе нуде инфраструктуру и спортски начин живота радикално другачији. Паралелно с тим, Шпанија развија сопствене приватне центре, око Барселоне, Валенсије или Маљорке, специјализоване за рад на издржљивости и шљаци.

Приватне академије постају акцелератори каријере. У САД, ИМГ наставља да прима и прати путање будућих шампиона.

Џим Куријер, Андре Агаси, Моника Селеш или Марија Шарапова, која је као тинејџерка стигла у Брејдентон почетком 2000-их.

У Шпанији, приватне структуре које дају предност флексибилности и интензивној пракси привлаче младе са севера Европе, привучене климом и техничком строгошћу.

Ипак, треба нагласити: велика већина европских играча и даље се формира у националним федерацијама или традиционалним клубовима. Али идеја да постоји конкурентан модел, који функционише, почиње да се укорењује у колективној машти.

2005–2015: Светска експлозија и трансформација академија у међународне брендове

Од средине 2000-их, академије мењају размеру. Оне више нису само места тренинга, већ постају светски брендови, често организовани као предузећа.

Амбициозан маркетинг, луксузна инфраструктура, међународни интернати, ментално праћење, видео-анализа, најмодерније фитнес сале: професионализују се до те мере да почињу да конкуришу федералној формацији на њеном терену.

Неколико великих пројеката настаје или се развија: Академија Мораглу, коју су 1996. основали Патрик Мораглу и Боб Брет у париском региону, а потом премештена у Софију-Антиполис (Азурна обала) 2011.

Рафа Надал Академија на Маљорки, коју је основала легенда Рафаел Надал, а чије званично отварање 2016. крунише пројекат започет годинама раније око породице Надал.

Не треба заборавити ни успон француских центара као што је French Touch Academy у Кап д’Агду (Еро) од 2018, пројекат Шарла Офреа.

Коначно, неке академије се оснивају на Блиском истоку или у Азији, уз подршку међународног приватног капитала.

2015–2020: Монопол се круни, поверење се премешта

Како се приватни сектор професионализује, федералне структуре делују заробљене у старом моделу.

Дискурс породица и играча се мења. Федерације се оптужују за административну ригидност, застарелу инфраструктуру и понекад непрозирне критеријуме селекције.

Супротно томе, приватне академије истичу индивидуализацију, разноврсност тренерских профила, међународну отвореност и ментално праћење. Прелом је видљив у изборима младих талената.

Случај Француза Габријела Дебруа је емблематичан: победник Ролан Гароса у јуниорској конкуренцији 2022, он крајем 2023, у договору са федерацијом, напушта ФФТ да би се придружио Пијати Тенис Центру у Италији, којим управља Рикардо Пијати, један од најцењенијих приватних тренера у Европи.

Овакве промене, некад ретке, постају уобичајене. Од тада је млади играч напустио АТП тур како би се окренуо америчком универзитетском систему, придруживши се кампусу Шампејн-Урбана (Универзитет Илиноиса).

Синер, Руна, Алкараз, Гоф… сви прошли кроз приватне академије

https://cdn1.tennistemple.com/3/340/1765025548814.webp
© AFP

Али Габријел Дебру није једини. На актуелном туру, многи шампиони такође су изабрали приватни пут.

Холгер Руна (Mouratoglou Academy са 13 година), Јаник Синер (Piatti Tennis Center са 13 година), Коко Гоф (Mouratoglou Academy са 10 година), Стефанос Циципас (Mouratoglou Academy са 17 година), Александра Еала (Rafa Nadal Academy са 13 година) или Карлос Алкараз (Ferrero Tennis Academy са 15 година) савршени су примери.

Овај избор, још увек маргиналан пре неколико година, данас постаје краљевски пут за талентоване младе играче.

2020–2024: Приватни модел доминира врхунским нивоом — за оне који могу да га плате

https://cdn1.tennistemple.com/3/340/1765025525656.webp
© AFP

Ипак, данас, врхунске приватне академије наплаћују између 50.000 и 90.000 евра годишње.

Примери су ИМГ Academy (око 70.000 €/год и 90.000 €/год са смештајем) и Evert Tennis Academy (преко 50.000 €/год са смештајем) у Сједињеним Државама.

А ту су и Rafa Nadal Academy (око 56.000 €/год) и Mouratoglou Academy (око 40.000 €/год) у Европи.

Поред тога, уз трошкове путовања, годишњи буџет може прећи 75.000 евра и чак се приближити 100.000 евра.

И ако је за многе породице ова инвестиција недостижна, за оне које то могу да приуште, академије нуде окружење које је тешко надмашити: међународни календар, спаринг-партнери високог нивоа, мултидисциплинарни тимови, урањање у културу тура.

Мало по мало, спортска путања изгледа као да се дели на два света: детекцију, која је и даље у великој мери у рукама федералних система, и елитну формацију, коју сада преузима приватни сектор.

У таквој конфигурацији, чист таленат више није довољан. Финансије, мрежа контаката и способност да се интегрише премијум структура постају одлучујући елементи каријере.

Тако је, на пример, Холгер Руна имао користи од фондације ChampSeed, коју је основао Патрик Мораглу, да би могао да се школује у оквиру академије.

Данас: дуални систем, али готово без сарадње

Светски тенис данас функционише према два паралелна круга. С једне стране, федерални систем, који задржава своју историјску мисију детекције и масовне формације. С друге, приватни сектор, фокусиран на елиту, индивидуализацију и међународне путање.

Ова два света могла би да се допуњују; они пре свега коегзистирају игноришући се, сваки бранећи сопствену легитимност, ефикасност и филозофију, иако су неки председници федерација, нарочито Жил Моретон у Француској, најавили вољу за сарадњом.

„Приближио сам се свим академијама са целим тимовима ФФТ“, објаснио је он. „Мора се истаћи квалитетан рад који се ради у приватном сектору и престати га бојкотовати и искључивати.

Створићемо ову јавно-приватну алијансу, са изборима тренинга, местима тренинга, прилагођеним сваком младићу, којима ћемо нудити решења по мери“, изјавио је за РМЦ Спорт 2021.

Кључно питање остаје: у спорту у којем се формација приватизује и где трошкови експлодирају, да ли приступ изврсности треба да остане финансијска повластица? Или федерације могу да преосмисле своју улогу како би поново постале прави друштвени лифт?

Историја последњих педесет година јасно показује један тренд: монопол више не постоји, а конкуренција се данас одиграва и у „бекстејџу“ формације.

Dernière modification le 06/12/2025 à 15h33
Rafael Nadal
Non classé
Holger Rune
15e, 2590 points
Yannick Noah
Non classé
Henri Leconte
Non classé
Guy Forget
Non classé
Jim Courier
Non classé
Andre Agassi
Non classé
Monica Seles
Non classé
Maria Sharapova
Non classé
Cori Gauff
3e, 6763 points
Gabriel Debru
984e, 17 points
Carlos Alcaraz
1e, 12050 points
Коментари
Пошаљи
Règles à respecter
Avatar
Community
3a

Ll888877887887

3a

Ll888877887887

3a

Oppk88l8lllllol88lll8iitigt

4a

Bravo Djokovic samo napred. Imas podrsku od nas.

4a

Ooooooo