Више од меча: неједнакости у надокнади између жена и мушкараца у тенису
Расправа о једнаким наградним фондовима (prize money) за мушкарце и жене траје већ много година. Тенис се често наводи као пример напретка, пошто су неки професионални турнири увели истоветне награде за тенисерке и тенисере.
Ипак, та једнакост није ни потпуна ни уједначена у свим такмичењима и на свим нивоима. Тенис тако представља занимљиво поље за анализу, како би се разумели постигнути помаци, али и неједнакости које и даље постоје између мушкараца и жена када је реч о надокнади.
ИСТОРИЈСКА БОРБА ДЕЛИМИЧНО ДОБИЈЕНА
Године 2005, сестре Вилијамс су се заједно са Billie Jean King Cup бориле за једнаке плате мушкараца и жена у тенису. Две године касније, 2007, оствариле су прву велику победу: Вимблдон и Ролан Гарос су објавили да ће мушкарцима и женама додељивати исте награде.
Друга два грен слема, Ју-Ес опен и Отворено првенство Аустралије, то су увела много раније, 1973. односно 2001. године. Осамнаест година касније, овај принцип равноправности делује утемељено на највишем нивоу: четири турнира грен слема идентично плаћају своје шампионе и шампионке.
Постојане неједнакости на турнирима ATP и WTA
Међутим, чим се напусти светла рефлектора највећих турнира, стварност постаје много нијансиранија. На ATP и WTA турнејама, разлике у наградним фондовима и даље постоје на већини турнира. У Риму, Индијан Велсу или Мадриду, prize money се постепено изједначавају, али на турнирима нижих категорија разлике и даље могу бити значајне.
Године 2024, један играч из топ 100 света у просеку зарађује осетно више од играчице истог ранга. Тај јаз редовно распламсава расправу: може ли се тенис правдати да је „најравноправнији спорт на свету“ ако истовремено одржава овакве разлике? Између економских аргумената, спортских разматрања и борбе за правичност, питање једнаких плата у тенису актуелније је него икада.
КОНТРОВЕРЗА КОЈА НЕ ЈЕЊАВА
Из године у годину, расправа о једнаком prize money у тенису се наставља. Заговорници потпуне једнакости истичу аргументе које је тешко оспорити: тенисерке улажу исти рад, тренирају једнако интензивно и стварају упоредиву медијску видљивост, о чему сведоче рекордне гледаности женских финала на грен слемовима.
По њима, принцип спортске правичности треба да има предност над свим другим разматрањима. Насупрот томе, поједини противници и даље се позивају на разлику у формату мечева, посебно на грен слемовима, где мушкарци играју у три добијена сета, а жене у два, што, како наводе, значи већи физички напор и дуже време игре. Истичу и да телевизијска гледаност варира од турнира до турнира и да приходи које остварује мушки тур у целини остају виши, што по њима оправдава различите наградне фондове.
Различити ставови међу самим играчима
У сами спор редовно се укључују и играчи: док се неке, попут Серене Вилијамс или Иге Свјатек, чврсто залажу за потпуну једнакост, поједини тенисери, као што су у својим ранијим изјавама Новак Ђоковић или Жил Симон, бранили идеју да се награде одређују сразмерно оствареним приходима.
Француз је 2012. за France Info изјавио: „Често се говори о једнакости плата. Мислим да то није нешто што функционише у спорту. Ми смо једини који практикујемо паритет у prize money, иако пружамо атрактивнији спектакл.“
Ђоковић је 2016. додао: „Статистике показују да има више гледалаца на мушким тениским мечевима. Мислим да је то један од разлога зашто би требало да зарађујемо више.“
„Играмо дупло мање од њих“
Ализe Корне је, с друге стране, имала умеренији став, посебно када је реч о наградама на грен слемовима: „Није нормално да будемо плаћене као момци на грен слемовима, а играмо дупло мање од њих. Разумем да их то нервира. Пре би требало да будемо плаћене као они на другим турнирима, где сви играмо на два добијена сета.“
Ове унутрашње поделе, далеко од тога да се смањују, показују колико је ова расправа сложена и како се у њој преплићу економски, спортски и идеолошки аспект.
ПРЕПРЕКЕ ЗА ПОТПУНУ ЈЕДНАКОСТ
То што једнакост у prize money између полова још није потпуно постигнута, пре свега је последица економске стварности. Данас приходи на турнирима углавном зависе од спонзора, који чине највећи део буџета једног такмичења.
Суочени с тим ограничењем, комбиновани турнири – на којима се истовремено играју мушке и женске конкуренције, као у Индијан Велсу или Мајамију – намећу се као обећавајуће решење.
Мешовити турнири као могуће решење
Они омогућавају заједничко покривање трошкова организације, привлачење већих спонзора и нуде богатији спектакл публици. Ипак, овај модел има и мане: сложенију логистику, ризик да се женски мечеви помере на споредне терене или да посета на главним теренима драстично варира у зависности од програма, а пре свега, тешко је ову формулу проширити на цео календар.
Одвојени турнири, који су и даље већина у кругу професионалног тениса, задржавају организациону аутономију, али и даље одржавају јаз у наградним фондовима. Између идеала једнакости и економских ограничења, тенис још тражи своју равнотежу.
Мушка доминација међу спонзорима
Када је реч о спонзорима, мушкарци су поново у предности. У топ 10 најплаћенијих тенисера и тенисерки, према Sportico, налазе се само четири жене. Прва два места заузимају Карлос Алкараз и Јаник Синер. Од августа 2024. до августа 2025, Италијан је од спонзора зарадио око 25 милиона долара, док је Шпанац стигао до 36 милиона.
Прва жена је Коко Гоф, на трећем месту, са 23 милиона долара остварених кроз рекламе.
ПЕРСПЕКТИВЕ ЗА БУДУЋНОСТ
Суочен са трајним застојима, спорт тражи различите путеве како би убрзао корак ка платној равноправности. Идеја уједињења ATP и WTA тура, која се помиње годинама, поново излази у први план као радикално решење: спајањем две управљачке структуре, тенис би могао да уведе заједничке стандарде за награде и да додатно уједини ресурсе.
Организациона сложеност упркос доброј вољи
Ова перспектива, иако амбициозна, судара се са снажним корпоративним интересима и значајном институционалном инерцијом, због потенцијално огромних организационих промена које би подразумевала.
Конкретније, експериментисање с новим форматима могло би такође да промени слику: неки предлажу уједначавање формата мечева тако што би се на грен слемовима прешло на систем најбољи из три сета за све, или, обрнуто, на најбољи из пет за све, чиме би се окончала расправа о дужини мечева и, посредно, о „радном времену“.
Можда је, међутим, растући притисак спонзора и јавног мњења најефикаснији полуга промена. Велики брендови, осетљиви на питања родне равноправности, све би више могли условљавати своја партнерства конкретним обавезама у погледу prize money.
Паралелно, друштвене мреже појачавају сваку полемику о разликама у платама, приморавајући организаторе турнира да образлажу своје изборе. Ова двострука сила – економска и репутациона – на крају би могла бити пресуднија од принципијелних говора за напредак равноправности у светском тенису.
Тенис напредује, али је пут и даље дуг
Тенис данас оличава све амбиваленције спорта који је вероватно пионир у области равноправности, али још није у стању да своје помаке прошири на читав свој екосистем. Иако су симболичне победе Вимблдона и Ролан Гароса 2007. године, као и храбри ставови сестара Вилијамс, обележиле историју, оне не би смеле да прикрију нијансиранију стварност: једнакост prize money у великој мери је и даље ограничена на витрине грен слемова, док ATP и WTA тур настављају да одржавају понекад значајне разлике.
Између врло реалних економских ограничења и упорних идеолошких отпора, пут ка потпуној равноправности и даље делује дуг. Ипак, полуге постоје: појачан медијски притисак, све већи захтеви спонзора, промене у начину размишљања публике. У свету спорта у ком су неједнакости између мушкараца и жена и даље упадљиве, тенис има историјску прилику да покаже пут. Питање је само да ли ће заиста имати воље да тај потенцијал у потпуности искористи.
Више од меча: неједнакости у надокнади између жена и мушкараца у тенису 
Променити тренера или се реинвентивати: међусезона, тренутак избора 
Rafa Nadal Academy: модел стручности и професионализма за будуће звезде тениса 
Дејвис куп: између реформи, критика и националне културе