Мука повреда и мањак новца: двострука казна за тенисере далеко од звезда Топ 100
Мука повреда и мањак новца: двострука казна за тенисере далеко од звезда Топ 100
Као и сваки самостални предузетник, тенисер може да рачуна само на себе ако жели да оствари приходе. За разлику од спортисте у колективном спорту, тенисер не прима фиксан месечни платни списак и зато има много мању финансијску сигурност.
У случају повреде, поред заустављања спортског напретка и питања потпуног излечења, појављује се и огроман економски проблем. Ако то и нема велики утицај на играча из Топ 50, који ипак може да рачуна на спонзоре и одређену финансијску резерву, последице су сасвим другачије за играче ван Топ 100.
Поред финансијског удара, повреда може озбиљно да погоди и морал играча. Поготово оног без икакве гаранције прихода, коме се може довести у питање каријера и ризици које је преузео.
ВИШЕСТРУКИ ПРОБЛЕМИ КОЈЕ ОТКРИВА ПОВРЕДА
Како испунити време током повреде? Како остати у форми да би се олакшао повратак када се излечи? Да ли ће се тело опоравити 100%? Како преживети финансијски без икаквог изгледа на приходе у наредних шест месеци?
Толико питања која се могу појавити код једног играча, нарочито у финансијском смислу ако је класиран ван Топ 100, а још више ако је ван Топ 200. Пошто не учествује у главним жребовима гренд слемова (који су најисплативији турнири), веома скупо финансирање једне сезоне представља за њега огроман проблем.
Како би одговорила на ту проблематику, АТП је крајем 2023. покренула програм „Baseline”. Његов циљ је да гарантује минималан приход играчима из Топ 250, како би им обезбедила одређену буџетску сигурност. У случају повреде, биће финансијски заштићени. Како је појаснио лист L’Équipe приликом покретања овог програма, играч који због повреде учествује у мање од 9 АТП или Challenger турнира у сезони, добио би 200.000 долара ако је члан Топ 100, 100.000 долара ако је између 101. и 175. места и 50.000 долара ако је између 176. и 250. позиције.
Ипак, играчи све више жале на пораст повреда у професионалном тенису, оптужујући услове игре који су све захтевнији за њихова тела и физички превише тешки. Најчешће се помињу брзина лоптица и брзина терена. Глобално успоравање игре последњих година захтева све више напора и представља физички изазов који је из године у годину већи.
БОРБА ПРОТИВ ПОВРЕДА И ФРУСТРАЦИЈЕ, ПРИМЕР ЏОНА МИЛМАНА
Да би могли да играју и живе од своје страсти, потребне су жртве и многи играчи не оклевају да их поднесу. Нажалост, те жртве могу имати последице које нису заобишле поједине тенисере.
У интервјуу за медиј ABC, Џон Милман, некадашњи 33. играч света, открио је да је 2014. довео у питање своју будућност у тенису после операције рамена која га је држала ван терена 11 месеци.
Иако је 2013. био на прагу Топ 100, та повреда је помела његове краткорочне наде. Изјавио је: „Код оваквих повреда, мораш све из почетка. Тешко је. Тешко је финансијски. Тешко је физички. Тешко је ментално. Али ти то радиш. И пролазиш кроз све те муке рехабилитације, све то радиш због неčега као што је ово (Топ 100, у који је успео да уђе по повратку). Све постаје помало захвалније.” Што се новца тиче, Аустралијанац је током повреде радио у канцеларији, као било која друга особа, „од 9 до 17”, како је говорио.
„У мојој глави, циљ је био Топ 100. Тај број ме је чинио срећним”
У интервјуу за АТП 2019. године, Милман је сумирао повреде кроз које је прошао у каријери: „Имао сам две операције рамена и једну препоне. Моје путовање је било прилично хаотично. Прва операција била је на рамену, са 18 година. Упркос томе, и даље сам био жедан победе и имао ту жељу да побеђујем.
Следећа повреда је била пресудна за моју каријеру. Имао сам осећај да сам достигао добар ранг, мислим да сам био око 130. места и заиста сам мислио да сам спреман да пређем на виши ниво.
У мојој глави, циљ је био Топ 100. Тај број ме је чинио срећним. Бити тако близу циља, па онда та тешка операција рамена, која те примора да кренеш од нуле. По повратку, отишао сам на турнеју по САД (у септембру 2014), успео да остварим добре резултате и повратим поверење у своје тело, што је покренуло моје препорђање. За мање од годину дана, прошао сам од скоро ничега до Топ 100.”
Релативизација повреда као решење за менталну резилијентност
Суочен са тежином свих тих повреда, Милман је одлучио да релативизује и гледа позитивно: „Није било лако, али, знате, много људи, у свакодневном животу, сусреће проблеме компликованије од мојих. Веома је важно имати окружење које ће нас подржати у тим тренуцима. С временске дистанце, све је то вредело.”
Та резилијентност му је омогућила да достигне 33. место 2018, свој најбољи пласман у каријери, захваљујући, између осталог, четвртфиналу на US Openu те године, после престижне победе над Роџером Федерером. Упркос каријери снажно нарушеној повредама, Милман је успео да извуче максимум из свог тела, иако је био приморан да оконча каријеру на Аустралијан опену 2024, након што је свој организам довео до исцрпљености.
Страст према тенису и жеђ за победом могу бити изузетно моћан мотиватор, чак и по цену занемаривања сопственог здравља. Играчи су посвећени овом спорту од најранијег доба, што понекад може да учини неуспех још тежим за прихватање.
ПОВРЕДА, СУМЊА И ПРЕПОРОД: ПОСТЕПЕНИ ПОВРАТАК РАЈАНА ПЕНИСТОНА
Повреде могу да се догоде у било ком тренутку сезоне. Могу да прекину добру серију, а затим посеју сумњу у глави играча. После излечења, никада се не зна да ли ће ниво игре бити као пре повреде.
Рајан Пенистон, тренутно 194. играч света, испричао је за Lawn Tennis Association, Британску тениску федерацију, причу о повреди скочног зглоба коју је задобио фебруара 2024. у Манами (тада 204. на свету), због које је три месеца био ван терена.
„Желео сам опет да играм, то је био тежак тренутак”
„Два лигамента у мом скочном зглобу била су покидана, тако да је операција била неопходна. Наравно, желео сам поново да играм, да сам све време на тениском терену, био је то тежак период. Прво је уследила операција, па затим двонедељни опоравак. Потом је морало постепено: да се ослоним на ногу, да повратим обим покрета, па да се полако вратим на терен.
Доктор је био реалан, говорио ми је да ће трајати 12 недеља. Погледао сам календар и мислим да је 13. недеља падала у време квалификација за Ролан Гарос. Онда смо се мој тренер и ја погледали и рекли: ‘Циљамо то, зашто да не!’. Ишао сам у теретану недељу дана, после две недеље потпуне неактивности. Поново почети да се крећеш, да радиш мало, то је заиста добро за тело. Циљ је био да повратим мишићну масу, јер сам је изгубио седећи и не радећи ништа.”
Тешкоћа повратка на ниво од пре повреде
У том тренутку, Пенистон је успео у свом науму: Британац је учествовао у квалификацијама за Ролан Гарос, где је, нажалост, поражен већ у првом колу. Потом је играо турнире на трави у јуну у Великој Британији, периоду године који посебно воли, али је остварио само једну победу у пет одиграних мечева. Још горе, морао је да чека до августа да би коначно успео да веже две победе заредом.
Тек у новембру је Пенистон заиста пронашао пут ка успеху: титула на Future турниру у Хераклиону, па одмах затим још један трофеј истог нивоа у Монастиру. Иако повреда држи играча ван терена само одређено време, у стварности је потребно много више стрпљења да би се повратио ниво игре сличан оном пре повреде.
Осим тога, током периода опоравка, играчи губе места на ранг-листи јер не играју ниједан турнир. Током 2024, Пенистон је пао чак до 596. места света.
Сигурност заштићеног ранга
Срећом, играчи који су најмање 6 месеци одсутни са тура због повреде уживају одређену заштиту. Захваљујући заштићеном рангу, систему који им омогућава да се по повратку пријављују на турнире са рангом израчунатим на основу просека пласмана у три месеца након повреде, они могу поново да играју турнире нивоа на ком су раније наступали. Ипак, услови за активирање тог заштићеног ранга су строги, а ефекти ограничени.
Да би могли да га користе, морају да докажу најмање шестомесечно одсуство због повреде. Заштићени ранг се може користити само за девет турнира у периоду од највише девет месеци, почев од првог турнира на ком је употребљен.
ДОНАЛДСОН, ИЛИ КАДА ПОВРЕДЕ НАТЕРАЈУ ПРОДИГЕ ДА СЕ СА СВИМ ОПОРОСТИ
Нажалост, постоје повреде од којих се неки никада не опораве. Џаред Доналдсон, 48. играч света са 22 године, 2018, имао је лепу каријеру пред собом. Американац је учествовао на Next Gen ATP Finals 2017, заједно, између осталих, са Александром Зверевим, Даниилом Медведевим, Андрејем Рубљевим и Кареном Хачановим.
Али две операције колена 2019. и 2020. угасиле су наде које су у њега полагане: Доналдсон је одиграо свој последњи професионални меч у Мајамију 2019. и никада се више није вратио. Четвртфиналиста Cincinnatija из 2017. уписао је Универзитет 2021. и оставио професионални тенис иза себе.
„Више физички нисам био у стању”
За документарни филм „Behind the Racquet”, који је снимио бивши играч Ноа Рубин, говорио је о својој повреди: „Три године сам готово константно трпео бол. Био сам толико очајан да нађем неко друго, испуњавајуће решење да је опција повлачења и наставка студија готово била олакшање. Није било тешко у смислу да сам увек имао осећај да нисам имао избора. Није као да сам морао да прекинем каријеру због недостатка квалитета или воље.
Само више физички нисам био у стању.
Оно што ме је заиста погодило било је када сам дошао на универзитет и морао да тражим помоћ. Увек сам био веома добар. Морати да тражим помоћ био је чудан осећај. То је био најтежи део транзиције, али никада нисам то заиста доживео као тужно. Живот се не одвија увек онако како бисмо желели, и мора се прилагодити.
„Напустити професионални тенис: право олакшање”
Искрено, било је олакшање удаљити се од тениса. Сећам се, непосредно пре друге операције, био сам на телефону с неким ко ми је практично рекао да, ако то не успе, морам да станем и да се вратим студијама. Тај разговор је био олакшање, јер сам већ почињао да размишљам о рехабилитацији и свему што она подразумева.
Тешко ми је да замислим свој претходни живот. Сигурно није био мој први избор да имам 27 година и да сам у последњој години студија. Ипак, бићу бескрајно захвалан Универзитету Пенсилваније. Обожавам студије. У тенису сам само желео да напредујем мало по мало, из дана у дан.
Мислим да у животу, у професионалном смислу, једноставно мораш да имаш жељу да стално учиш све више. Нисам волео тенис. Волео сам такмичење и потрагу за нечим заиста тешким. То ми недостаје. То сам узео из тениса и то заиста волим.” изјавио је, према наводима Tennis World USA из 2024.
ИЗМЕЂУ КРХКИХ СНОВА И НЕВИДЉИВИХ БОРОБИ
Од Милмана до Доналдсона, преко Пенистона, сваки пут професионалног тенисера је јединствен и показује да се све може променити преко ноћи, на боље или на горе. Несигурност играча који наступају на нижем нивоу остаје велики проблем за институције професионалног тениса.
Повреде, које се често виде као обични хир спорта, у професионалном тенису попримају сасвим другу димензију. Оне се не своде на привремено заустављање такмичења: нарушавају психолошку равнотежу, успоравају спортске амбиције и, пре свега, оголевају несигурност система у коме индивидуални успех условљава сваку финансијску стабилност.
Између страсти и жртве, тенис остаје спорт крајње захтевности, где и најмања повреда може све да доведе у питање, али и да открије унутрашњу снагу оних који одбијају да одустану.
Иако иницијативе попут АТП програма Baseline представљају значајан корак ка већој сигурности за играче, оне не могу да избришу свакодневну реалност стотина тенисера који, далеко од рефлектора, воде борбу да се врате, да поново играју и да једноставно наставе да верују у свој сан.
Мука повреда и мањак новца: двострука казна за тенисере далеко од звезда Топ 100 
Тенис, ново игралиште Саудијске Арабије 
Рат опреме: како уговори за спортску опрему доминирају бизнисом тениса 
Утицај рата на тенис у Украјини: финансијска помоћ, фондације, институције и разни изазови